Pi­še: Velj­ko Ra­čić


Dav­no je re­če­no i ve­li­ka je mu­drost da prav­da bo­ži­ja dr­ži ze­mlju i gra­do­ve,na njoj je sve ute­me­lje­no,či­tav po­re­dak me­đu lju­di­ma i na­ro­di­ma.Naš na­rod kroz svo­ju slav­nu i slo­bo­dar­sku isto­ri­ju nju je i sa­mo tra­žio i ni­šta iz­van nje i pre­ko nje.Dr­žav­na him­na da­na­šnje mo­de­r­ne Re­pu­bli­ke Sr­bi­je je upra­vo taj va­paj i če­žnja re­kao bih za prav­dom bo­ži­jom, ko­ja nam je kao na­ro­du i po­ko­lje­nju i te ­ka­ko po­treb­na.
Ovih da­na imao sam čast da na po­ziv čel­ni­ka Op­šti­ne Be­ra­ne pri­su­stvu­jem sve­ča­noj sjed­ni­ci po­vo­dom Da­na op­šti­ne 21. ju­la, ,na ko­joj je uru­če­na po­ve­lja po­ča­snog gra­đa­ni­na Be­ra­na g. To­mi­sla­vu Ni­ko­li­ću ,pred­sjed­ni­ku Ma­ti­ce svih Sr­ba.
Uisti­nu je to bio ve­li­ki i zna­ča­jan dan u no­vi­joj isto­ri­ji Va­so­je­vi­ća ,a “Va­sov trag” je po pje­sni­ku i go­spo­da­ru i “ca­ru ju­na­ka” je­drog zdra­vlja ,li­je­pi­jeh cr­ta li­ca ,on je sto­žer ras­koj ze­mlji i kit­nja­sta joj per­ja­ni­ca. Do­du­še, mo­žda da­nas ni­je sa­mo per­ja­ni­ca sa­mo ras­ke ze­mlje ,re­kao bih i sve­ko­li­kog srp­stva. Ovih da­na sam se krat­ko i osvr­nuo i na one ma­lo­broj­ne kri­ti­ča­re sve­ga i sva­če­ga ,ko­ji su i u ovoj po­ve­lji o po­ča­snom gra­đa­ni­nu na­šli za­mjer­ke ,utr­ki­va­li se da po­ne­što “do­da­ju” ,a po­zna­to je da “uči­nje­nu po­slu ma­ne ne­ma” ,još kad je iz “gla­ve ci­je­lo­ga na­ro­da” ka­ko nas uče do­bri ,sta­ri obi­ča­ji.
Ono sto je su­štin­ski va­žno i prin­ci­pi­jel­no tač­no je da je pred­sjed­nik Ra­pu­bli­ke Sr­bi­je du­go­go­di­šnji pri­ja­telj Va­so­je­vi­ća, da je od stu­pa­nja na du­žnost pr­vog čo­vje­ka Sr­bi­je ura­dio i još uvi­jek pu­no ra­di i do­pri­no­si raz­vo­ju brat­skih (a ne sa­mo pri­ja­telj­skih, ka­ko ču­je­mo od ne­kih ko­ji se uda­lju­ju od Sr­bi­je kad im ne tre­ba, a po­ma­lo i pri­bli­ža­va­ju kad im za­tre­ba),na kra­ju kra­je­va on je i na­še go­re list ,pre­ci su mu po­o­dav­no od­se­li­li iz ovih kr­še­va u šu­ma­dij­sku rav­ni­cu.
Me­ni kao odi­sta obič­nom po­sma­tra­ču i ne­ko­me ko sa pa­žnjom uoča­va dru­štve­ne po­ja­ve, po­jav­ne ob­li­ke i uop­šte dru­štve­nu i so­ci­jal­nu za­jed­ni­cu, sve­ča­nost iz Be­ra­na je osta­la i za­si­gur­no će osta­ti za­du­go u pam­će­nju, ali i u sr­cu mo­ram re­ći.
Po­go­to­vo po­če­tak ovog do­ga­đa­ja ,ka­da je in­to­ni­ra­na dr­žav­na him­na Sr­bi­je ,evo i sad dok ovo pi­šem na­je­žio sam se,či­ta­va do po­sled­njeg mje­sta is­pu­nje­na sa­la be­ran­skog cen­tra za kul­tu­ru je pje­va­la sa odu­še­vlje­njem.
Ima ovaj naš na­rod sve­to­sav­ski ne­što du­bo­ko i te­melj­no u se­bi ,ne­ku ipak ve­ću i du­blju vri­jed­nost ,ne­što što ni­jed­na ide­o­lo­gi­ja ili po­li­ti­ka ne mo­že po­ti­snu­ti i iz­bri­sa­ti.
Ja sam mo­ram pri­zna­ti i to uglav­nom u svom ne­zna­nju u po­sled­nje vri­je­me po­mi­šljao da su mo­ji Va­so­je­vi­ći usled sve­op­šte i na­ra­sta­ju­će du­hov­no mo­ral­ne kri­ze na ši­rem pla­nu ne­ka­ko za­bo­ra­vi­li na se­be ,na svoj sve­to­sav­ski iden­ti­tet,da su se pre­da­li ra­znim ave­ti­ma i du­ho­vi­ma ovo­ga svi­je­ta ,ali on­da do­đe ova­ko ne­ki do­ga­đaj kao ovaj po­me­nu­ti i on­da vi­diš da je taj na­rod živ ,da je ži­va vje­ra nje­go­va ,nje­go­va na­da,da je ka­dar da upreg­ne i lič­na i ko­lek­tiv­na preg­nu­ća da se bo­ri i da op­sta­je u ovom mo­ru sve­pri­sut­ne “pr­ljav­šti­ne” dvoj­nih iden­ti­te­ta ,ma­ni­pu­la­ci­ja ,kva­zi­i­sto­ri­je i svih dru­gih vr­sta za­blu­da.
Na mo­men­te sam imao osje­ćaj ,su­bjek­tiv­ni ra­zu­mi­je se ,da je tog da­na i pri­sut­ni pred­sjed­nik Cr­ne Go­re bio gost pred­sjed­ni­ku Sr­bi­je u nje­go­voj ze­mlji,ima­ju­ći u vi­du či­tav am­bi­jent i sve što je bi­lo ve­za­no za taj do­ga­đaj.
Ov­dje do­la­zim do su­šti­ne ,pri­sje­ća­ju­ći se Do­sto­jev­skog ,ko­ji ka­že “da ni­ko ne mo­že bi­ti ni po­sta­ti ne­što dru­go ,dok naj­pri­je ne bu­de ono što je­ste” i to se na ovom pri­mje­ru naj­bo­lje i vr­lo ja­sno uoča­va.
Me­ne mo­de­na cR­NA gO­RA oli­če­na pri­je sve­ga u svo­joj po­li­tič­koj eli­ti pod­sje­ća na onog “ju­na­ka” iz na­rod­ne pri­če ko­ji je uz­br­do tr­če­ći bje­žao od smr­ti i kad se pri­ma­kao sa­mom vr­hu tu ga je smrt su­sti­gla ,ali ne ona od ko­je se pri­bo­ja­va, sr­ce je pre­sta­lo da ku­ca .
Cr­na Go­ra ,mo­der­na ,evrop­ska ,us­prav­na ,pro­svi­je­će­na ,de­mo­krat­ska pri­je sve­ga mo­ra bi­ti ono što je­ste ,da bi ka­sni­je even­tu­al­no mo­gla da po­sta­ne i ne­što vi­še.
Ima ona bez ika­kve sum­nje ne­ku svo­ju ulo­gu u ovom svi­je­tu ,prem­da ve­o­ma ma­la.Je­di­no ako bi se okre­nu­la pro­tiv se­be i svog te­melj­nog bi­ća ute­me­lje­nog na Jo­va­nu Vla­di­mi­ru ,Ne­ma­nji­ći­ma ,Bal­ši­ći­ma ,Cr­no­je­vi­ći­ma i Pe­tro­vi­ći­ma ,TA­DA SI­GU­RAN SAM PRE­STAO BI I SMI­SAO NjE­NOG PO­STO­JA­NjA.Je­dan pri­ja­telj ,isto­ri­čar čak je ra­ni­je tvr­dio i da po­sto­ja­nje cr­no­gor­ske dr­ža­ve ni­je na­ro­či­to ni po­treb­no ,on­da ka­da ne po­sto­ji opa­snost od osman­ske na­je­zde!
Ja to na­rav­no lič­no ne­ću re­ći.
Ne­go da se vra­tim sve­ča­no­sti u Be­ra­na­ma, ono što mi je sa fe­no­me­no­lo­škog sta­no­vi­šta ta­ko­đe bi­lo fa­sci­nant­no i za­ni­mlji­vo je­ste i po­da­tak da je tog da­na pred­sjed­nik Cr­ne Go­re bio do­bra­no “po­ki­sao” prem­da je bio ve­o­ma sun­čan i to­pao dan ,bez pa­da­vi­na Po­zna­to je da su Va­so­je­vi­ći kroz isto­ri­ju ste­kli onaj va­žan “ka­pi­tal” ko­ji je i da­lje u nji­ho­vim ru­ka­ma, epi­tet naj­ve­ćeg srp­skog ple­me­na se sa po­no­som i da­nas če­sto ču­je i nji­me po­no­si.
Vje­kov­na spo­na iz­me­đu dvi­je brat­ske dr­ža­ve da­je zna­ke ži­vo­ta, po­ka­zu­je čak i sna­gu na mo­men­te ,ko­nač­no je oslo­bo­đe­na ve­li­ka po­zi­tiv­na ener­gi­ja. Be­ra­ne opet po­sta­je grad, prem­da je to ko­li­jev­ka mo­jih dje­do­va, mje­sto gdje pu­nog sr­ca po­no­vo od­la­zim,mje­sto gdje se vra­tio osmi­jeh i ra­dost na li­ci­ma lju­di.
Po­no­sni na svo­je Ne­ma­njić­ko po­ri­je­klo, na svo­ja te­melj­na opre­dje­lje­nja, na svo­ju slo­gu i vi­te­ško po­šte­nje.
Bo­že prav­de...!